Jedna priča

Autor Senad | 04 Novembar 2021

132905 10151107524941875 335305372 o

Ponekad insan izgovori riječ koju i ne bi da je svjestan ko će je čuti a ponekad tako čuje ono Å¡to bi volio ne čuti.

Da je Hasan znao da Nihad joÅ¡ stoji pred vratima uÅ¡utio bi ili sačekao da ode pa onda svoju ženu Rukiju začuđeno pogledao i rekao: âNe mogu vjerovati da burazer nije niÅ¡ta ostavio iza sebe djeci!â

Nihad da je znao da će čuti te riječi svog amidže Hasana otiÅ¡ao bi ispred njegovih vrata makar i neobuven. ZadržaÅ¡e ga vojničke kundure i na čvor u njima svezane pertle. Čuo je, a ono Å¡to je čuo u srce ga žignu. Pogleda u novčanicu od 500 njemačkih maraka koje mu je malo prije dao amidža Hasan i onako na prvu pođe da otvori vrata i vrati mu je a onda stade. Kući nema praÅ¡ke braÅ¡na, to ga je i nagnalo da dođe u amidže pitati ja braÅ¡na ja para. Å ta bi rekao majci, ženi, maloj Zineti, Å¡ta da kaže samom amidži Hasanu? Fino ga je primio, uvijek volio i pomagao kao Å¡to je i sad, bez riječi pružio 500 maraka da može kupit vreću braÅ¡na. Na kraju krajeva, pomisli Nihad kad je već bio na pola puta do čarÅ¡ije gdjeje kanio kupiti braÅ¡na, nije amidža Hasan rekao niÅ¡ta ružno, samo se začudio da njegov babo rahmetli nije iza sebe niÅ¡ta ostavio.
A nije, ili ako i jest nije stigao reći gdje je ostavio.

I mjesec dana po njegovoj pogibiji preturali su po džepovima starih kaputa u ormaru, onih haljinki u magazi, po tavanu... nigdje niÅ¡ta.
-Ako je babo Å¡ta i imo on je to podijelio za ove dvije godine rata-rekao je majci zadnji put kad su prebirali po kući tražeći eventualne pare.

Njegov babo Å aban bio je vjernik. Čitav život odan postećiji živio je od zemlje i hajvana. Nihad se s odlaksom u vojsku oteo babi i babinim nazorima. VrativÅ¡i se iz JNA zaposlio se i živio kao i svi oko njega. Volio je popit malo i viÅ¡e, ali, onako, u granicama, daleko od tog da bude propalica. Popio bi pokoju i početkom nesretnog rata ali kad je vidio da će čeljad ostat gladna manuo se i boce i cigara, no, eto, opet, dočekao je da zajmi da bi kupio braÅ¡na. Kad se tog jutra vratio s linije majka mu reče da je ostalo joÅ¡ za dva hljeba. Čuo je od saboraca da neki vojni policajac prodaje vreću braÅ¡na za 500 maraka i odlučio pozajmit od amidže i donijet jekući pa dokle bude.

Nije samo amidža Hasan mislio da je njegov babo ostavio iza sebe finih para, mislili su to manje viÅ¡e svi njihovi rođaci, neki dolazili i d a pozajme. Takav je bio za života, nikad puno, ali vazda imao koliko treba.
Je li ih gdje ostavio, skoro godinu nakon Å¡to je zadnji put prebrao njegove džepove zapita se Nihad te večeri vraćajući se kući s vrećom braÅ¡na na ramenu.

Kroz te misli vratiÅ¡e mu se i zadnji trenuci babina života.
IspuÅ¡ili su po jednu zajedno pod kućom i Nihad je s dvojicom komÅ¡ija krenuo na liniju ispod sela.
-Alahimanet Å abane!
-Allahimanet momci, čuvajte se i čuvajte i nas!

Nakon pola sata krenulo je jako granatiranje sela a kad je minulo dotrčaÅ¡e po Nihada da mu kažu da mu je bao ranjen. Granata uletjela u dnevni boravak. JoÅ¡ je bio pri svijesti kad je Nihad stigao mada mu je krv klizila preko usana pri svakom dahu.
-DoÅ¡'o vakat mrijeti, sine, promrmljao je ukočena pogleda kao da gleda u nekog mimo njega.
-BićeÅ¡ dobro babo- reče mu Nihad- sad će vojni ljekar samo Å¡to nije...No babo je utonuo u nesvijest i kad ga Nihad stegnu za ruku dozivajući ga: babo, babo! Samo je joÅ¡ jednom otvorio oči i jedva čujno promrmljao: Kad ti bude najteže uhvatii se babina mushafa!

To je bilo zadnje Å¡to je progovorio. JoÅ¡ neko vrijeme je jedva čujno disao a onda je krv prestala teći i njegov život se ugasio.

Dva-tri puta je Nihad prihmavao da uzme babin mushaf ali ili nije bilo vode da se abdesti ili neÅ¡to drugo, uglavnom, stajao je u vitrini u dnevnom boravku, onde gdje ga je on ostavio u njegovom rukom rezbarenoj kutiji.

Po dolasku kući Nihad zavrnu rukave, izu čarape i u banji uze abdest.
Nije komentrisao upitan pogled kojim se pogledaÅ¡e njegova majka i žena, pokupi u hodu u naramak svoju kćerku koja mu pruži ruke i otvori vitrinu.
Uze kutiju s mushafom i spusti je na sto.

Lagano otključa bravicu na njoj i ukaza mu se nekoliko puta na tvrdoj korici utisnuto KUR'AN, KUR'AN, KUR'AN.
Nije ga uzimao sigurno 20 godina.

Na tren se vrati u mektebske dane kod hodže Å erifa efendije.
Kćerkica mu radoznalo zavuče prste u kutiju i podiže koricu, a pod njom se razlistilo desetak novčanica istih onih kakvu je on tog dana pozajmio od amidže Hasana... Na narednim stranicama svako malo ponavljala se ista slika... Do kraja mushafa Nihad izbroja 26 000 maraka.

-Ala mu rahmetile, Å¡aputala je njegova majka gledajući kako vadi novčanice.
-Vazda je odnekle imao, Å¡aptala je njegova žena.
-Moje moje, tepala je mala Zineta uporno pokuÅ¡avajući da uzme ono Å¡to je njen babo slagao na stolu kraj kutije.

-Sine, nisam ti dao da mi vraćaÅ¡ - govorio mu je amidža Hasan idućeg jutra kad mu je vraćao 500 maraka koliko je dan prije pozajmio.
-Neka, amidža, hvala tebi, ostavio je meni moj babo, nego, eto, bilo se zametnulo.